Artur Rembo/ Arthur Rimbaud

Artur Rembo

-Jedan od “ukletih pesnika”…
-rodjen je u Francuskoj provinciji, 1854-1891
-celokupno Remboovo cesnicko delo, nastalo je izmedju 1870-1873. – 3 godine
-njegovo stvaralastvo, povezano je sa Polom Verlenom, upoznali su se u Parizu; tragovi te veze nalaze se u knjizi “Poetike proze”, a “Iluminacije” zbirka pesnickih fragmenata u prozi.
radio je I kao trgovac u Somaliji I Etiopiji; umire u Francuskoj

Artur Rembo je preteca simbolizma i nadrealizma, inace je kao licnost najparadoksalniji fenomen u istoriji umjetnosti. Pred njegovom pojavom i nauka je ostala zbunjena. Jedni su ga proglasavali bogomdanim vizionarom, drugi katolickim mistikom, treci samo nezrelim buntovnikom, a cetvrti zanimljivim klinickim slucajem, peti pjesnickim genijem. Propjevao je u ranim gimnazijskim godinama i to vrlo zrelim pjesmama. Sa 16 godina napisao je svoju najpoznatiju pjesmu - Pijani brod, u kojoj se indentifikovao sa napustenim brodom koji tone u najbajkovitijem mogucem okeanu. U 17. godini vec je uzivao glas jednog od najvecih francuskih pjesnika. Rembo je povjerovao da kao umjetnik moze da stvori takav svijet umjetnosti koji ce proizvesti "totalnu obnovu", ako ne drustva,onda bar umjetnika. Ali kada je ustanovio da se taj njegov eksperiment izjalovio, raskrstio je s pisanjem;



 Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo
ulazi u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu.
Njegov raspusni život sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, zavšava se dramatično.
Verlen je pucao u Remboa i lakše ga je ranio kada je ovaj rešio da ga napusti i tom prilikom
završio u zatvoru. Rembo se vraća u roditeljsku kuću uz gorko osećanje poraza. Piše knjigu
pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vstu izveštaja o
proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju. Njegov budući skitnički život proteći će u znaku
potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje će beležiti pre nego što kao
pesnik konačno ne zaćuti biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima
ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tišine i
smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas
zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da piše i
nastavlja život kao skitničar, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz
Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije
noge.

Boravak u paklu


Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena.
- I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam.O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo
povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kada sam gotovo zakovrnuo, dokonah da opet nađem ključ nekadašnje svečanosti koja bi mi možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. – Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao !
I dalje ćeš biti hijena itd ... uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama.
Umri sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.
Ah ! dogustilo mi je: - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu ! Očekujući neke male zadocnele podlosti, vama, koji kod pisca volite odsutnost svake sklonosti za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.