Aristotel / Ἀριστοτέλης

Aristotel (384-322. g.p.n.e.) se rodio u Stagiri, gradiću nadomak Soluna, ali je slavu stekao u Atini. Za razliku od Platona, njegova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudeći svoja rešenja. Dok je Platon bio živ, Aristotel je bio član Akademije, a kasnije je (335. god. p.n.e.) osnovao vlastitu filozofsku školu - Likej.

Sledbenici Aristotela su se nazivali i peripatetičari jer se škola nalazila u natkrivenom šetalistu. Bio je učitelj Aleksandra Makedonskog.
Aristotelova dela kasnije su dobila nazive po temama kojima se bavi u njima. To su praktično sve teme kojima se filozofija bavi. Naslovi tih knjiga su: Fizika, Metafizika, Organon (Logika), Nikomahova etika, O duši, Politika i dr.

Kada je Platon okrenuo filozofiju od vidljivog ka idealnom svetu, profitirala je logika, odnosno razmatranje odnosa i uspostavljanje reda među idejama, reda koji ustanovljavamo bez obzira na čula, kako kaže Platon. Aristotel je primetio da ovoj novoj disciplini treba posebno obratiti pažnju, tako da je on prvi podrobno obradio zakone logike.

Aristotel je primetio da je teško definisati neke pojmove. To je objasnio time da se radi o najopštijim pojmovima kojima je teško naći opštiji pojam potreban za definiciju. Jer, definicija treba da se sastoji od rodnog (opštijeg) pojma i vrsne razlike, koja utvrđuje po čemu se određena stvar razlikuje od drugih u svom rodu, po čemu je ona posebna vrsta. Ove najopštije pojmove nazvao je kategorije. Aristotel navodi deset kategorija: supstanciju, kvantitet, kvalitet, vreme, mesto, položaj, posedovanje, odnos, i delanje i trpljenje. Supstancija je svaka prirodna stvar koja ima materijalni supstrat i pojmljivu suštinu, jedino Bog je supstancija bez materijalnog supstrata.

Aristotel se prvi bavio oblicima zaključivanja. Najpoznatiji je oblik silogizma. Silogizam je zaključivanje iz dve premise koje ima tu osobinu da zaključak mora biti istinit ako su istinite premise. Primer jednostavnog silogizma je: Svi Grci su plavi. Sokrat je Grk = Sokrat je plav.

U knjigama o fizici, etici i metafizici, Aristotel se primenjuje svoja logička znanja, trudeći se da sve što je tema rasprave dobije pravilnu definiciju. Iako na Rafaelovoj slici Atinska škola Platon pokazuje na gore, a Aristotel na dole, ove njihove gestove treba pre shvatiti kao raspravu o tome kako nastaviti Platonov program, nego kao potpuno suprostavljanje i okrenutost Aristotela vidljivom svetu. Aristotel zapravo sledi Platona u osnovnoj ideji da je razlog stvari u svrhama radi kojih one postoje - jedino što se Aristotel više interesuje za to kako se te svrhe ostvaruju ili se mogu ostvariti. On se osim svrha interesuje i za sredstva koja koriste ili mogu koristiti priroda ili ljudi, a da bi saznali ova sredstva zaista se moramo okrenuti i iskustvu, odnosno, vidljivom svetu.

Aristotel - Kritika teorije Ideja i teorija uzroka
Povodom Platonove teorije Ideja Aristotel se jednom ovako izrazio: "Drag mi je Platon, ali mi je istina draža".
Aristotel se nije slagao sa Platonom da postoji nevidljivi svet Ideja paralelan sa vidljivim svetom, ali je smatrao da svaka stvar poseduje pojmljivu suštinu, koja joj je zajednička sa drugim stvarima njene vrste.

Ove pojmljive suštine postoje samo u vidljivim stvarima, a ne odvojeno od njih, kako je govorio Platon.

I Aristotel je smatrao da "slično saznaje slično". Mi možemo da saznamo te pojmljive suštine zato jer imamo misli i pojmove. Kao što  je naš život i postojanje određen tim pojmovima, tako i suštine u drugim bićima predstavljaju unutrašnji delatni princip, koji ih oblikuje i određuje njihov razvoj.

Ali naši pojmovi ne bi mogli da utiču na naš život (nas same), ako neki od njih ne bi govorili šta treba da radimo ili šta su naši ciljevi i svrhe. Tu funkciju u bićima bez razuma vrši ta suština, njome je odlučeno radi koje svrhe postoji neka stvar. Odnosno, šta će se sa njom desiti i radi čega je ona neophodna. Svako biće koje koje poseduje tu suštinu je jedna supstancija.

Svaka supstancija je određena pomoću četiri uzroka ili "krivca" za njenu prirodu:

1.) njene materije (materiji odgovara pitanje: od čega je nešto?; materija je određena i kao izvor mogućnosti da nešto nastane)

2.) njenog delatnog "oblika" (pojmljiva sustina, o kojoj smo malopre govorili)

3.) pokretačkog uzroka i

4.) svrhe radi koje postoji.

Ponekad ista stvar, npr. duša kod živih bića, u sebi sažima poslednja tri uzroka - ona je i "oblik" bića i njegov pokretački uzrok i sadrži njegovu svrhu.

Ponekad, ta svrha je istovremeno svestan cilj života (npr. da se stekne mudrost), a ponekad ono što će se desiti nije predmet volje - odrašćemo, na primer, nezavisno od naše volje.

U nekom poretku uzroka, svrha je odlučujuci uzrok po Aristotelu.

Taj uzrok je "ontološki primaran". To znači da svrha određuje kakva će neka stvar biti, a poredak svrha je nešto što je ugrađeno u same stvari (prirodu).

Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe  koje postoje u prirodi nalaze u poretku, u kome viša i sveobuhvatnija svrha određuje šta će biti svrha pojedinačnih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel podrazumeva kada govori o Bogu.

Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljuje svet. "Nepokretni" - zato jer ne pripada fizičkom svetu, već više idealnom svetu. U njemu nema neostvarenih mogućnosti, i on je večan čist čin (delatnost) i to delatnost mišljenja koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "mišljenje mišljenja"). Analogno tome, duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića.

Svojom prirodom Bog određuje sveobuhvatnu svrhu svih stvari - da teže da postanu slične njemu, a to znači manje izložene propadanju i sa više svojih ostvarenih mogućnosti. Tako je svrha čoveka da razvije svoju moć mišljenja, a svrha tela i rada da mu pribavi sredstva za to, svrha biljaka je da nastave svoju vrstu i pomognu u održavanju drugih vrsta, itd. Čak i nebeska tela i nežive stvari imaju svrhu (ovde to znači naprosto zakon kome se podvrgavaju) - da kruže po pravilnim putanjama ili da teže da zauzmu mesto koje im pripada u poretku sveta.

Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna nauka je, zajedno sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo sa nekritičkim poštovanjem Aristotela.

Heraklit / Ηρακλειτος

Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Izražavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mračni". Rođen je u Efesu u porodici osnivača grada, ali je politiku i upravljačke poslove prepustio mlađem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju.
Heraklitova slika sveta je kompleksna. U njoj se bore i različite sile i različiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka.

Svijet se stalno menja, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Promena kosmosa nije haotična, već se odigrava u okviru istih zakona prirode.

Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako. U tom smislu Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali, razumevanje je ipak moguće.
U jednom važnom fragmentu Heraklit kaže da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da postoji poseban logos za svakog od njih.

 Heraklit je sa jedne strane poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i duše koje kasnije istražuje cela filozofija.

U logosu su skrivene i pouke o razumnom načinu života. Međutim, Heraklit nije mislio da su te pouke poznate i poštovane od strane većine ljudi. Bio je ljut na ljude svoga vremena, pa čak i na druge filozofe i Homera i Hesioda i u stalnom sukobu sa njima. Heraklit kaže:

"Mnogoznanje ne uči pameti, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja", ili 

"Većina je osrednjih, malo je onih koji vrede"

U Grčkoj se često dešavalo da se najbolji pojedinci proteruju ili osuđuju samo iz razloga što se ističu i izazivaju zavist drugih. Kada su tako Efežani proterali Heraklitovog prijatelja Hermodora, Heraklit se po legendi toliko naljutio da je rekao da bi svi trebalo da se obese i prepuste upravu deci, a sam je otišao iz grada.

_За Хераклита је кретање стварност, а стабилност илузија. Једна од његових изрека која описује непрестану промену гласи „не можеш два пута ући у исту реку." За Хераклита све је у „току“, све тече, што је сажето у познатој изреци „Панта Реи“ који се њему приписује:

Παντα ρει και ουδεν μενει

Све тече, све се креће