Logicki pozitivizam

Logički pozitivizam
Ideje slične Kontovim u dvadesetom veku zastupa grupa savremenih filozofa (Moric Šlik (1882-1936), Rudolf Karnap (1891-1970), rani Ludvig Vitgenštajn (1889-1951) i drugi). Bliski ovom krugu bili su i engleski filozofi Bertrand Rasel (1872-1970) i Džordž Edvard Mur (1873-1958).

Oni takođe smatraju da je jedino legitimno znanje empirijska nauka, ali u žaru protivljenja metafizici tvrde i više: da su stavovi filozofije (metafizike), etike i estetike besmisleni (da ne pružaju nikakvo pozitivno saznanje) i da su naučni stavovi, za razliku od metafizičkih, dokazivi (potvrđeni) u stepenu koji ne dopušta nikakvu sumnju, da se dakle mogu nazvati istinitim u potpunom i konačnom značenju.

Ova kritika se očigledno zasniva na posebnom pojmu "smisla", koji se svodi na informaciju o nekim opažljivim činjenicama ili stanjima stvari. Naš intuitivan pojam smisla je znatno širi, tako da su ovakve tvrdnje logičkih pozitivista pokrenule jedan novi način filozofiranja - filozofiju jezika - čiji je cilj da pruži potpuniju teoriju značenja ili smisla.

Tvrdnju o potpunoj potvrđenosti naučnih iskaza ubrzo su napustili i sami filozofi logičkog pozitivizma. Ipak, na kritici ovog njihovog shvatanja izgradile su se neke kasnije ugledne filozofije kao što je npr. filozofija Karla Popera.

Pozitivizam

Pozitivizam je pravac koji je osnovao francuski filozof Ogist Kont (1798-1857). Kont je smatrao da je filozofija kakvu su poznavali prethodni vekovi, bila pokušaj da se bez pouzdane naučne metode daju odgovori na pitanja o čoveku i svetu. Jedina ispravna metoda po Kontu je metoda empirijske nauke, u kojoj mogu da postoje samo empirijski proverive tvrdnje o realnosti.

Na taj način pozitivizam nastavlja sa odbacivanjem metafizike i odbacivanjem mogućnosti da u svom razumu, preko ideja o bogu i večnim istinama, imamo prečicu pomoću koje možemo doći do saznanja sveta.

Kont je napisao knjigu "Kurs pozitivne filozofije". Već iz naslova ove knjige se vidi novi ton u filozofiji koji ukazuje na to da se pitanja kojima se bavila filozofija mogu rešiti na jednostavan način, jednim kratkim kursom koji će proglasiti da od sada za pravo saznanje treba smatrati empirijsku nauku, a da dosadašnji način mišljenja treba smatrati za nešto što je čovečanstvo preraslo i što spada u njegovo detinjstvo i mladost.
Kont je smatrao da mišljenje kroz istoriju (ali, i kroz život individue) prirodno prolazi kroz tri stadijuma:

1. Teološki - u kome prirodne pojave objašnjavamo natprirodnim silama kojima pripisujemo ljudske osobine i pretvaramo ih u božanstva

2. Metafizički - u kome ove sile postaju apstraktni pojmovi koji nam služe da opišemo pretpostavljenu i logičnu strukturu sveta, i

3. Pozitivni - U kome odustajemo od ovakvih subjektivnih upisivanja u stvarnost i prihvatamo da do istine možemo doći samo sistematskim ispitivanjem iskustva kroz naučna posmatranja i eksperimente.

Pošto filozofija odustaje od metafizičkog saznanja, ona sada treba da se ograniči na pomoć naučnom razvitku. Ona treba da razjašnjava pojmove nauke, sistematizuje njene rezultate, da razrađuje pravila naučne metode i da pruži kriterijum po kome naučno saznanje možemo odvojiti od metafizičkih pokušaja. Pozitivisti smatraju da su mnogi problemi filozofije prividni problemi: na njih nije moguće odgovoriti sa bilo kakvom pouzdanošću i treba napustiti njihovo rešavanje.

Maks Veber (Maximilian Carl Emil Weber)

Maks Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) je bio nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu. Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti. Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama. Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije.

Rođen je 1864. u Erfurtu u Tiringiji, Nemačka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga službenika. Majka mu je delomično poticala od francuskih hugenota i držala se strogih moralnih apsolutističkih ideja. Otac mu je bio član nacionalne liberalne strane, a njihova kuća ugošćavala je mnoge istaknute javne ličnosti, političare i naučnike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj atmosferi. Krajem 1876. sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U školi mu je bilo dosadno, pa kriomice čitao Getea. Pre univerziteta pročitao je mnoga klasična dela. Studije prava na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882. Nakon jednogodišnje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno je počeo da radi kao mladi advokat. Državni pravni ispit položio je 1886. Nastavio je sa postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je obranio 1889.

Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazložio u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam, posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih „izbornih afiniteta“ povezanih sa usponom kapitalizma, birokratijom i racionalno-pravnom državom-nacijom. Iznoseći argumente protiv Marksove prenaglašene materijalističke interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglašavao kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji. Protestantska etika je najranije delo koje pripada Veberovom širem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na očiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim društvima, kao i na različite vidove društvene stratifikacije.

U drugom značajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i društvo je i danas ključna za proučavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji nekoliko različitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Njegova analiza birokratije naglašava da se moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u modernom zapadnom društvu (tzv. „Veberova teza“) doveo je do razvoja kritičke teorije, naročito u radu kasnijih mislilaca kao što je Jirgen Habermas.